Megi planira put na more

Posle dosta vremena provedenog u Beogradu (čitave tri godine života), Megi, moja škotska ovčarka, i njen drug i cimer Muka, tzv. zemunski pacolovac, su zajedno sa mnom krenuli put Crne Gore na more.

Megi i njen cimer Muka u kasno leto 2011.

Megi i njen cimer Muka u kasno leto 2011.

Postavilo se niz pitanja, prvo- gde otići i noćiti sa dva psa, kako ih prevesti u drugu državu, koje korake treba preduzeti? Mnogo pitanja, a vremena za pakovanje jedva 10 dana.

Krenuli smo sa pretragom oglasa na internetu. Nismo se ni nadali da ćemo naći pregršt oglasa, kojima u naslovu piše: dođite kod nas sa svojim kerovima! Željno vas iščekujemo! Ali naiđosmo na nekoliko. Ponadali smo se da možemo da se dogovorimo oko najma cele kuće sa dvorištem u Dobrim vodama kod Bara. Ali od toga ne bi ništa. Dobismo i ponudu za Pertovac na moru, ali nam se to i nije nešto svidelo. Na kraju se odlučimo za apartman u ambijentalnoj celini Bjelila, za koju još ne znam da li pripada Radovićima ili Krašićima. Čije god da je, mesto je kao iz snova. I košta kao iz snova- noć u apartmanu 40 evra…

Pitanje prevoza se rešavalo i rešavalo. Prvo smo mislili da pse prebacimo spavaćim kolima do Bara, pa od Bara kako bilo. Međutim, ideja o vozu se izjalovi, jer nije bilo spavaćih kola u terminu koji je nama odgovarao. Počela sam da razmišljam o meni užasno mrskoj ideji- transportu pasa avionom. Čak sam započela postupak kupovine karata kod mog turističkog agenta. Za sve to vreme, mnoštvo briga mi se vrzmalo po glavi: kako da ubacim makar i na tih 50ak minuta kerove u kargo? U Beogradu će ih veterinar i sedirati, ali gde da nađem veterinara u Crnoj Gori za povratak kome mogu verovati da mi neće pse uspavati umesto sedirati? Ma mnoštvo, mnoštvo argumenata protiv i samo jedan argument u prilog prevozu avionom: ipak to sve traje ne više od sat vremena…

U svoj histeriji oko planiranja puta avionom, nađemo spasonosno rešenje- rent-a-car, nekakav Daewoo Kalos za 20 evra dnevno, sa odobrenih 150km po danu. I uzmemo taj Kalos, bez obzira što ni sa kolima nismo znali kako ćemo proći, jer su naši kerovi seljačići- u čitavim svojim životima nisu proveli ukupno jedan čitav sat u vožnji kolima.

Konačno, uzesmo i potvrde o zdravstvenom stanju pasa kod veterinara, spakovasmo Megine i Mukine pasoše, naše pasoše i lične karte i zaputismo se na naše prvo zajedničko letovanje u Crnu Goru.

Štenećak u Rodžersovo vreme

U knjizi “Obuka i nega kolija” Rodžers predstavlja još nekoliko bolesti, koje su pogađale pse njegovog doba.

Pas, koji je oboleo od štenećaka, ima tikove, koji se javljaju naročito nakon što se pas pokvasi. Zato psa obolelog od štenećaka ne bi trebalo izlagati vremenskim nepogodama. Tikovi mu napadaju najčešće zadnje noge, a često vuče zadnji deo tela ili se kreće kao pijani čovek. Pre sto i više godina, štenećak se smatrao fatalnom bolešću, međutim, Rodžers tvrdi da to nije tako, jer je sam izlečio nekoliko pasa od štenećaka. On bi im davao soluciju arsena, i istom solucijom bi im masirao mesta, na kojima se javljaju tikovi. Ako se tikovi jave u zadnjim nogama, obrijao bi im zadnji deo tela, nakapao soluciju arsena i masirao i trljao, sve dok se na koži ne pojave plikovi. Rodžers kaže da je to bio jedini način, kako je mogao izlečiti pse (pre 100 godina, ne danas. Danas postoje savremeni načini tretiranja bolesti).

Štenećak je bolest, prilikom koje i obična promaja može biti fatalna. Čak bi i pukotine u zidu kroz koje prolazi vetar bile opasne. Simptomi su: kijanje, suvi kašalj, gubitak apetita, iscedak iz nosa i očiju, suv i topao nos, pojačana žeđ i povraćanje. Rodžers se o psu sa štenećakom brinuo na takav način, što bi ga na prvom mestu držao u prostoriji odignutoj sa tla, bez promaje i samo sa jednim malim otvorom za ventilaciju. Pas je uvek morao da ima sveže, hladne vode na raspolaganju. Pored toga, davao je uvek šolju hladnog slatkog mleka. Time je održavao vitalnost i temperaturu psa. Ukoliko bi se pojavio proliv, izbacio bi jedan obrok.  S druge strane, ukoliko bi pas dobio zatvor, dao bi mu koju kap ricinusovog ulja sa medom.

Kako pas počne da se oporavlja, Rodžers bi mu davao pomalo supe, na svaka dva sata. Ukoliko bi psu posle izlečenja opao apetit, Rodžers bi mu davao po jedno sirovo jaje, ujutro i uveče.

Kako Rodžers odvikava psa od bežanja i gde je psu mesto kad ne radi

Evo jednog koliko toliko dobrog saveta, iz knjige “Odgoj i obuka kolija”, kako odučiti psa od lutanja i bežanja od kuće.

Psa treba odvesti dalje od kuće na nekakav proplanak i dok se tamo ne stigne, pokriti mu glavu, da ne vidi kud ide. Kad stignemo na mesto za vežbanje, malo mu natrljati nos sa nešto katrana (hm?!), lovora ili nane. Tako se psu praktično “parališe” čulo mirisa. Na takav način pas gotovo i da ne može naći put kući.

Rodžers piše kako je, par godina pre nego što će napisati ovu knjigu, uzeo u rad jednog trogodišnjeg psa, čiji su vlasnici živeli na nekih 3 kilometara od Rodžersovog imanja, a pas je često dolazio do Rodžersovih, dok je još bio kod svojih gazda. Kako im je pas doveden, tako je pobegao. Sutradan su mu namazali nos jednim od predloženih ulja i pas je opet pobegao. Vratio se posle jedno četiri sata premoren, a da nije našao put kući. Zadržan je još neke tri nedelje na obuci i nijednom nije uspeo da se vrati kući.

Kad pas ne radi, njegovo je mesto iza gazde. Kad god je pas van službe i slobodan, pokušavaće da trči ispred gazde. Uvek ga treba zvati nazad i pokazati mu da treba da ide iza vlasnika.

Kako obučiti kolija za čuvara po Rodžersu (ovo nikad i nikako ne pokušavati kod kuće!!!)

Mislim da je zagrada u naslovu apsolutno potrebna. Videćete nakon što pročitate Rodžersovo uputstvo kako od psa napraviti čuvara.

Rodžers kaže da je škotski ovčar jedan od najboljih čuvara. Međutim, ustanovi li se da je neka jedinka kukavica, postoji način da se od takvog psa napravi dobar čuvar i zao pas (u ovo poslednje apsolutno ne sumnjam). Psa treba držati vezanog i hraniti uglavnom mesom. U prostor gde je pas vezan, ubaciti prasiće starosti od 2-4 meseca, a psa hraniti kad su prasići gladni. U ovakvim okolnostima, prasići će skičati, a za kolija ne postoji iritantniji zvuk od tog. Na ovaj način pas može postati toliko agresivan, da ništa u njegovom opsegu ne može biti sigurno.

Ukoliko pas ne pokazuje čuvarski instinkt, treba ga vezati na jako kratko i hraniti kao u gornjem predlogu. Kad padne mrak, obući se u nekakav kaput ili mantil, koji je prethodno dobro opran, da pas ne može prepoznati miris vlasnika. Onda se treba šunjati oko psa, ali tako da se nikako ne prilazi preblizu, da pas ne bi nanjušio svog gospodara. Pas će reagovati. Ne postoji ništa tako opasno, kao uplašeni pas sateran u ćošak. Rodžers kaže da je obično samo jedna ovakva vežba dovoljna da pas počne da reaguje kao čuvar.

Kako Rodžers vidi škotskog ovčara (obuka, izgled i ostalo)

Rodžers u predgovoru “Obuke i nege kolija”, daje jedan super savet: pre nego što nabavi psa, novajlija treba prvo da nauči da iskontroliše vlastiti temperament. Kad novi vlasnik ima kontrolu nad sobom i dovoljno snažnu volju, treba mu dozvoliti da kupi jedno dobro i senzibilno štene kolija, sa glavom “koja nije duža od 10 i po inči”. Ne shvatam kriterijum glave od 10 i po inči, ali razumem da je to u vreme pisanja knjige bilo merilo dobrog psa, štagod “dobro” u ovom slučaju značilo (sledeći zadatak za mene: je li “glava od 10 i po inči dužine” samo mit ili zaista ima nečeg u tome?).

Kad uzme psa u rad, čovek nikad ne treba da radi sa štenetom u njegovim “mušičavim” trenucima. Svaki pas ima takve momente, i rad sa njim u to vreme može samo da upropasti psa. Kad psa “spopadnu bubice”, valja ga odvesti na mirno mesto da prespava tu svoju fazu. Obično posle 24 sata, štene je ponovo orno i pogodno za rad.

Manje-više isto se odnosi i na čoveka. Rodžers je sa psima radio, kako kaže, “primenom snage volje”. Izadje sam sa  psom i odmerava snagu svoje volje sa snagom volje psa. Kaže da ova vežba obično ne uspeva ukoliko je čovek bio ljut, nervozan, neraspoložen u prethodnih 24 sata. Tada to pas oseti i nema dobrog rada sa štenetom. Kao i pas, čovek u takvoj situaciji treba da odmori i da vežba sa psom nakon što je barem 24 sata bio dobrog raspoloženja.

Rodžersa su nemali broj puta pitali da li je za rad bolji mužjak ili ženka. Po njegovom mišljenju, najbolje što se može uzeti za rad jeste sterilisana ženka kolija. Kaže da su čistije, mudrije i privrženije.

Rodžers posredno daje i mišljenje o izložbenom koliju svoga vremena (da podsetim, to je bilo pre stotinak godina). Pravi ljubitelj i odgajivač škotskog ovčara bi morao da zna da odsudi grupu pasa, u kojoj je škotski ovčar eksterijerno i radno najzapušteniji pas. Nije izuzetak da bude nagrađen pas, koji nije u stanju da okupi stado trčeći 700-800 metara, i to sve zbog slabih kukova. Ima onoliko šampiona, kod kojih se ne vodi računa niočemu, sem o glavi i ušima.To je, po Rodžersu, “napredak unazad”.

Odgajivač, koji se bavi kolijima deset godina, mora imati oko za rasu koliko i jedan sudija. Međutim, postavlja se pitanje i kakve su današnje sudije. Koliko njih je u životu imalo kolija, a koliko njih je tek imalo priliku da trenira kolija. Koli od pre par godina (pre 100 i par godina) je bio rezlutat dugovremene selekcije, i žrtvovanje takvog psa zarad jednog barzoja je zločin. Ako se vratimo nekadašnjem kompaktnom, korisnom, inteligentnom, sposobnom psu oličenom u Eclipsu i drugima onog vremena (kraj 19. veka) i uporedimo ga sa današnjim (Rodžersova današnjica) dugačkim i špicastim kolijem, vidi se kuda se ide sa rasom.