Potpuni koli

Srećna sam što sam našla knjigu “Potpuni koli” autora Milo Grange Denlingera, treće izdanje iz 1949. godine. To je štivo, koje traže i preporučuju najveći zaljubljenici i odgajivači rase. I zaista su u pravu. Samo kad prelista par prvih digitalnih ili papirnih stranica, čitalac se vraća barem jedno stoleće u istoriju, zamišlja se u severnoameričkoj preriji, sa svojim krznenim prijateljem koji je srećan. I čitalac je srećan.

Na prvoj strani knjige nalazi se grafika malobrojnog stada ovaca i škotski ovčar duge dlake. A ispod citat (slobodan prevod): “Najveće blago, koje čovek može da priušti u ova samrtna vremena, je besprekorna reputacija” Ričard II. A potom, grafika škotskog ovčara duge dlake, koji se upire uz vetar i citat: “O, duvaj, zimski vetre! Nisi ti surov tako kao što je ljudska nezahvalnost” Šekspir. I onda crno-bela fotografija CH Bellhaven Lucason-a, psa htolike glave, teških ušiju, ali sa dahom divnih starih vremena.

Tu je i fotografija CH Laund Liberation of Bellhavena, odgajivača gospođe T. Beattie iz Irske, vlasnika Florence Ilch, od oca Roland Rufusa i majke Pat of Mummystown. Po slici, takođe pas teže glave, gotovo bez stopa, laganijih ušiju i u punoj dlaci bez karakteristične kompletne bele kragne.

Knjiga počinje Denligerovim opštim zapažanjima. Još 1949. godine piše kako čovek nikad neće imati uspeha u odgoju i čuvanju pasa, ukoliko nema prirodne ljubavi za njih, jer mora, ukoliko je to potrebno, biti spreman da se lako odrekne svog komfora i slobodnog vremena. Najbolje životinje sveta su uzgojene iz ljubavi prema njima ili iz ljubavi prema odgoju i brizi za njih, ne iz ljubavi prema profitu. I početnik u uzgoju treba da ima predstavu o tome šta je i kako se postiže dobrobit životinja. Početnik ne treba da upadne u odgajivački biznis, početnik treba da stasa za taj posao.

Uzgoj nije samo razmnožavanje pasa. Uzgoj je uparivanje jedinki, koje će dati potomstvo bolje od sebe. U tome se i sastoji test uzgajivača: da li je njegov odgoj uznapredovao u odnosu na roditelje, i to u pravcu, u kome to odgajivač želi. Denlinger 40ih godina prošlog veka daje uputstva kako početi sa odgojem pasa, koja ne samo da su i danas aktuelna, nego bi ogroman broj današnjih odgajivača njegove ideje trebalo da drže na vidnom mestu: onaj ko želi da odgaja najbolje treba da bira pse iz linija, koje ujednačeno daju jedinke najpribližnije idealu odgajivača, i iz takvih linija treba da bira najbolje jedinke u tipu i sa mogućnošu da te karakteristike prenose na potomstvo. Odgajivač mora da nauči da pari slično sa sličnim, generaciju za generacijom, koncentrišući dobre osobine mnogih u jednom psu, i da povećava moć tih karakteristika, pre selekcijom nego ukrštanjem u srodstvu. Uvek mora da ima u vidu da je osnova napretka dokazano zdrava i jaka polno zrela životinja. Kako i dan danas progresivno zvuči Denlingerova ideja odgoja, koju plasira u knjizi izdatoj pre 60 i više godina. A onda dodaje još korisnih saveta, nekih starih znanja, koja je velika većina nas vremenom zaboravila.

Bez dobre brige, koja podrazumeva dobru i kvalitetnu ishranu, i nasleđe savršenih roditelja ima tek polovične šanse da se realizuje. Svako poboljšanje ishrane i higijene psa podrazumeva manje bolesti, jaču štenad, i zdraviji i time bolji tip u sledećoj generaciji. Denlinger piše kako je pseće telo sastavljeno od istih onih elemenata kao i hrana kojom se hrani, tako da rast i razvoj psa zavisi od hrane koju unosi. Rast psa je u direktnoj vezi sa hranom, meso i kost moraju ući na usta psa, da bi nastalo meso i kost psa. Zbog toga, u zavisnosti kako psa hranimo, takvog ćemo psa i dobiti- zdravog, jakog, mišićavog… ili obrnuto. Psi su onakvim kakvim ih mi stvorimo, ni manje, ni više od toga.

Denlinger ima još jedno jako interesantno razmišljanje u vezi sa odgojem i ishranom pasa: ishrana i iskorišćavanje materija su, po njemu, manje-više nasledni. Najbolji psi potiču iz linija, koje su naviknute na kvalitetnu hranu. Denlinger je viđao pse superiornih roditelja u, u najboljem slučaju, prosečnoj kondiciji. Za njih su nemarni vlasnici mislili da su brljivi u jelu, ne obazirući se na činjenicu da su možda njihovi psi potomci pasa naviknutih na kvalitetnu i raznovrsnu ishranu, i da se zbog toga ne može očekivati da im se pas razvija od jednolične i nekvalitetne ishrane. Denlinger pominje jednu staru izreku: “rasa ulazi na usta”. Kaže da nije bez osnova, a iz knjige se vidi da jako polaže na ishranu pasa.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s