Megi planira put na more

Posle dosta vremena provedenog u Beogradu (čitave tri godine života), Megi, moja škotska ovčarka, i njen drug i cimer Muka, tzv. zemunski pacolovac, su zajedno sa mnom krenuli put Crne Gore na more.

Megi i njen cimer Muka u kasno leto 2011.

Megi i njen cimer Muka u kasno leto 2011.

Postavilo se niz pitanja, prvo- gde otići i noćiti sa dva psa, kako ih prevesti u drugu državu, koje korake treba preduzeti? Mnogo pitanja, a vremena za pakovanje jedva 10 dana.

Krenuli smo sa pretragom oglasa na internetu. Nismo se ni nadali da ćemo naći pregršt oglasa, kojima u naslovu piše: dođite kod nas sa svojim kerovima! Željno vas iščekujemo! Ali naiđosmo na nekoliko. Ponadali smo se da možemo da se dogovorimo oko najma cele kuće sa dvorištem u Dobrim vodama kod Bara. Ali od toga ne bi ništa. Dobismo i ponudu za Pertovac na moru, ali nam se to i nije nešto svidelo. Na kraju se odlučimo za apartman u ambijentalnoj celini Bjelila, za koju još ne znam da li pripada Radovićima ili Krašićima. Čije god da je, mesto je kao iz snova. I košta kao iz snova- noć u apartmanu 40 evra…

Pitanje prevoza se rešavalo i rešavalo. Prvo smo mislili da pse prebacimo spavaćim kolima do Bara, pa od Bara kako bilo. Međutim, ideja o vozu se izjalovi, jer nije bilo spavaćih kola u terminu koji je nama odgovarao. Počela sam da razmišljam o meni užasno mrskoj ideji- transportu pasa avionom. Čak sam započela postupak kupovine karata kod mog turističkog agenta. Za sve to vreme, mnoštvo briga mi se vrzmalo po glavi: kako da ubacim makar i na tih 50ak minuta kerove u kargo? U Beogradu će ih veterinar i sedirati, ali gde da nađem veterinara u Crnoj Gori za povratak kome mogu verovati da mi neće pse uspavati umesto sedirati? Ma mnoštvo, mnoštvo argumenata protiv i samo jedan argument u prilog prevozu avionom: ipak to sve traje ne više od sat vremena…

U svoj histeriji oko planiranja puta avionom, nađemo spasonosno rešenje- rent-a-car, nekakav Daewoo Kalos za 20 evra dnevno, sa odobrenih 150km po danu. I uzmemo taj Kalos, bez obzira što ni sa kolima nismo znali kako ćemo proći, jer su naši kerovi seljačići- u čitavim svojim životima nisu proveli ukupno jedan čitav sat u vožnji kolima.

Konačno, uzesmo i potvrde o zdravstvenom stanju pasa kod veterinara, spakovasmo Megine i Mukine pasoše, naše pasoše i lične karte i zaputismo se na naše prvo zajedničko letovanje u Crnu Goru.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s