Megi na putu

Spremili smo:

  1. sigurnosne pojaseve za pse. Kupili smo ih u Pet centru na Novom Beogradu za oko 1.000 dinara po komadu. Jedan veći za Megi, i jedan srednji za Muku. Nastavke za sigurnosne pojaseve smo platili po još oko 350 dinara. Oni se sa jedne strane kače za sam sigurnosni pojas, a sa druge strane za bilo šta stabilno u kolima, kako bi psi bili koliko toliko fiksirani. Sigurnosni pojas izgleda isto kao i am za pse. Pokazao nam se jako koristan kod Muke, jer mu se u toku puta alka na ogrlici potpuno iskrivila, te je više nismo mogli vezivati na povodnik. Tako je sigurnosni pojas postao Mukina svakodnevnica na letovanju.
  2. Scalibor ogrlice. Kupljene takođe u Pet centru po ceni od, ako se dobro sećam, oko 2.100-2.200 dinara po komadu.
  3. Pasoše za pse i potvrde o vakcinisanju protiv besnila.
  4. Potvrdu o zdravstvenom stanju psa, koju smo dobili od veterinara za 1.000 dinara po potvrdi.
  5. Petolitarsku flašu sa vodom i posudu za vodu. Posude za hranu smo takođe poneli, ali smo ih stavili u prtljažnik.

I pošli na put sa psima gladnim kao vukovi, jer prethodni dan ništa sem jogurta nisu jeli. Ovo im je bio prvi dugačak put kolima od kad su se rodili i nismo hteli da rizikujemo mučnine, povraćanja i ostala “putnička zla”.

Prvih pola sata u kolima je bila, pa da kažem, opšta katastrofa. Megi i Muka su cvileli, vrteli se, dahtali, skakali na prozor i na zadnji vetrobran, a meni je pritisak rastao iz minuta u minut. Posle nekih pola sata sam primenila taktiku ignorisanja, a posle sat, sat i po, na moje ogromno oduševljenje, psi su se ućutali i smirili.

Pauze smo pravili na svakih ca 2 sata, kako bi Megi i Muka pružili noge, obavili šta treba, pili vode. Posle dve pauze nam je postalo jasno da psi ne treba da piju vode koliko se njima pije, već strogo dozirano, tek 2-3 gutljaja, koliko da pokvase grlo. Naime, kad god smo im davali vode koliko njima treba, u kolima bi, ubrzo pošto bismo krenuli, počeli da pljuju (nije to ličilo na povraćanje, već baš pljuckanje vode koju su popili). Posle par pauza, Megi je sama, bez moljakanja i ubeđivanja, oštrih kommandi, počela da uskače u kola na svoje mesto na zadnjem sedištu. Sa Mukom je već bilo malo teže, njega smo morali da unosimo. Muki se vožnja definitivno nije svidela, ali sa time je morao da živi.

I naravno, sve vreme puta, u kolima je bila uključena klima.

Kad smo stigli do granice, disciplinovano smo povadili sve što su nam rekli da treba da pokažemo na graničnom prelazu sa Crnom Gorom: naša lična dokumenta, dokumentaciju od kola, pseće pasoše, potvrde o vakcinaciji i potvrde o zdravstvenom stanju izdate od veterinara. Stali smo uz boks jednog veoma raspoloženog crnogorskog pograničnog policajca. Ispričasmo se sa njime više nego što smo planirali, a stiče se utisak manje nego što je pogranični želeo, i nastavismo put bez da je iko pogledao u jedan jedini papirić iz gomile dokumentacije, koju smo držali u dve šake. Reklo bi se, u Crnu Goru možeš samo sa psom bez ikakvih papira, ali ja takvu avanturu nikom ne bih preporučila.

Tako, posle više od 12 sati stigosmo u Bjelila na primorju sa izgladnelim i umornim psima. U jednoj “Rodi” kod plaže Jaz smo im kupili neka pileća krilca i po pileći batak, i sa time ispratili na spavanje.

To je bilo Megino i Mukino prvo putešestvije u životu.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s