Opšti utisak o godišnjem odmoru: Megi, hoćeš i sledeće godine na more?

Kako je boravak na moru uticao na Megi i njenog cimera Muku?

1. Recimo da smo ostali bez “kragne”. Megi je svakog dana odmora bila praktično mokra. Iako sam ponela čitav “pribor za ulepšavanje” ne mogu se pohvaliti da sam baš bila revnosna u iščešljavanju psa. Za to je jadna Megi platila cenu. Dlaka ispod njuške i na grudima joj se jako mrsila, pa sam povadila baš mnogo čvorova, što je kao posledicu imalo prilično osiromašenje grive. Ovo se verovatno moglo sprečiti svakodnevnim išćešljavanjem, međutim i ja sam bila na godišnjem odmoru, što je podrazumevalo i da me mrzi da svakodnevno iščetkavam psa. Sva sreća pa se Megi ne izlaže, inače kako bismo stanje krzna dovedeli u red. Pošto se nije kupao, ovakve probleme nismo imali sa Mukom. Mada, sve i da je plivao, problema ne bi bilo, jer je Muka kratkodlak.
2. Ređa stolica ili proliv su bili Megina svakodnevnica. Megi nije pila slanu vodu, ali je potpuno normalno da sa svakim ulaskom u vodu, pogotovo ako ide po drvo, popije po koji gutljaj mora. Salinitet je svakako uticao na njen želudac. Pošto nije prilazio vodi, Muka ovih problema nije imao.
3. Ekstremna osetljivost i uznemirenost. Od kad je došla kod nas, Megi nije menjala dom (nismo se selili, nismo je ostavljali kod prijatelja ili u psećim pansionima i slično). Ovo joj je bio prvi put da je promenila mesto boravka. Ova promena je predstavljala očito ogroman emotivni izazov za nju. Kad bih je ostavila samu sa Mukom u apartmanu, nakon što se vratim, radovala bi mi se kao da se nismo videle pet dana, a ne tek sat ili dva. Kad smo išli u šetnju, insistirala je da svi budemo na ne više od metar i po udaljenosti. Čim bi se neko izdvojio iz naše male grupe, vukla bi kao pomahnitala na povodniku, što u normalnim, poznatim i “gradskim” uslovima baš nikad ne radi. Kako smo se vratili kući, tako se njeno ponašanje odmah vratilo u normalu. Muka nije reagovao burno kao Megi, ali i kod njega se svakako primećivao veoma visok nivo pozornosti.
4. Vožnja. Megi je, u odnosu na moja očekivanja, vožnju od najmanje 10 sati u jednom pravcu sa kraćim prekidima radi obavljanja nužde i pojenja, podnela vanserijski dobro. Sem možda prvih pola sata kad smo krenuli iz Beograda, ceo put i na more, i kući je mirno preležala na zadnjem sedištu. Sve vreme je naravno bila vezana sigurnosnim pojasom. Sa Mukom smo međutim imali malih poteškoća. Pokazalo se da Muka daleko teže podnosi put. Nijedan pas nije bio hranjen čitav jedan dan pred  put, ali je Muka povraćao i vodu, koju bi usput pio. Zbog toga sam već na drugoj pauzi ograničila unos vode kod oba psa. Nisu pili koliko su hteli, već strogo dozirano, tek da nakvase grlo, jedva 2-3 gutljaja.

Sve u svemu, mislimo da ćemo zajedničji godišnji odmor ponoviti. Možda koliko i za zimski rasput 🙂

Megi u kolima- povratak sa mora

Muka u kolima- povratak sa mora

Megini dani na moru- a bilo je i mušlji!

Za Megi i Muku su dani na moru, manje više, bili svi isti. Ne baš “Kuća-poso-poso-kuća” 🙂 ali otprilike: ujutro i prepodne- buđenje, šetnja, plivanje, podne i popodne- odmor, šetnja, večera, spavanje.

Na stenovitoj obali na kojoj su se psi kupali, u samom plićaku, jednog jutra nađemo crvenu plastičnu mrežicu punu mušlji. Pomislila sam da su je tu ostavili ribari, da ih koriste kao mamac za pecanje. I danima je tako stajala u plićaku, te jedan dan majka izvadi dve školjke iz mrežice, otvori ih i ponudi Megi i Muki. Megi je ono školjkinog mesa pojela (progutala) sa uživanjem, a Muka je na kratko muljao po ustima, pa ispljunuo (mnogo mi je Muka fin za psa, koji je pokupljen sa ulice 🙂 ). Htede majka odmah sve mušlje da povadi iz mrežice i da Megi, sa sve rezonom: “Ona ne jede rakove kao Muka, moramo nešto da joj damo!” (kao da uveče ne dobija večeru…). Jedva je odgovorih i sačuvah ribarima mamac.

U narednim danima, one mušlje se rasuše iz mrežice, nalazili smo ih po plićaku, razbijali i davali Megi da se sladi, te dan za danom, gotovo da mušlji više nije ni bilo, kako u onoj mrežici, tako ni u plićaku.

Megi jede mušlje

Veče pred povratak kući, htela sam da naručim mušlje na buzaru iz restorana, koji se nalazio tik uz apartman. Konobar reče da ih nema, ali da će proveriti sa kuvarom, pa ga pozva iz kuhinje u salu. Kuvar potvrdti da nema mušlji, možda jako malo, te poče objašnjavati kako ih drži iza restoranske kuhinje u vrećici, baš tamo gde se naše kuce kupaju. :O:O:O

Sva naša sreća, pa nas ne vidoše kad njihove mušlje dajemo Megi. A i ona ima da se hvali drugarima u Beogradu- jela je vrhunske restoranske mušlje 🙂

Megi na moru- idu dani, idu dani…

Ovako su tekli Megini dani na moru:

– gledala je na pučinu kad nije bilo nikog da se kupa ili igra sa njom

Megi gleda na pučinu

– teško izlazila na kraj sa suncem u očima

Nemamo pseće naočari za sunce

– jurila morske nemani i pokazivala publici zadnjicu :O:O:O

Megi u potrazi za rakovima, školjkama, puževima…

– jela smokve

Megi jede smokvu za užinu

i još trista čuda. Za to vreme, njen cimer Muka i dalje filosofira i od svih morskih plodova jede samo i isključivo morske rakove 🙂

Muka jede morskog raka (rak se vidi na senci)

Megin prvi dan na moru

19. avgust 2012. mora da je bio najinteresantniji dan u životu naših pasa. Imali smo predstavu kako će izgledati njihovi dani na moru, budući da su i Megi i Muka strastveni plivači, naročito Muka, koji je ne samo plivač, već i ronilac.

Naši psi žive u blizini Dunava, i tokom sezone, kad god to vreme dozvoljava, idu na plivanje. Megi je zahtevnija, jer ne ulazi rado sama u vodu, ali je nezasita u nastojanjima da joj se bacaju štapovi za kojima će plivati i vaditi ih iz vode.

Muka je, s druge strane, pas, koji za vodu zna od recimo trećeg meseca svog života. Počeo je da ulazi u vodu za Megi, i kad je otkrio čari Dunava, za njega više ništa drugo nije postojalo kad bi se našao u blizini reke. Muka sam ulazi u vodu, ponaša se kao dabar 🙂 izvlači drveće, đubre… a kad mu nešto ispadne ili nešto ugleda ispod površine vode, neretko i zaroni da to nešto izvuče. Sam ulazi u vodu i pliva koliko želi.

Dani naših pasa na morskoj plaži se baš nisu u celosti poklopili sa našim pretpostavkama da će biti srećni što su nekoliko dana za redom pored vode. Megi se, u skladu sa očekivanjima, oduševila, i tih 12-13 dana bila presrećna. I ovde na moru je zadržala dobre stare navike “baci mi drvo, baci mi drvo!”, ali je ulazila i kad bismo mi išli na  kupanje, što nas je umnogome spasavalo muka (beskonačnog skupljanja drveća i bacanja u vodu).

Megi pliva u moru

Mesto na kome smo se kupali sa psima je jako stenovito, Megi to nije ni najmanje smetalo. U žurbi da uđe za nama u vodu je počela čak i da skače sa stenja, ne nalazeći vremena da uđe u vodu normalnim, šljunkovitim putem.

Megi na stenama

Posle kupanja, najveća radost je bila valjanje u travi i na šljunku. Valjda je pas mislio: kad mi već nisu obezbedili peškir, moram nekako da se obrišem 🙂

Od Muke se mnogo očekivalo na moru. No on nas je potpuno “razočarao”. Prvo jutro je Muka naravno potrčao u vodu. Uleteo je do stomaka, zaronio njuškicu, brzinom svetlosti je izvadio iz vode sa gađenjem i tresao glavu narednih 5 minuta. Sem što je još par puta tokom tih 12-13 dana samo slučajno smočio šapice, Muka je u širokom luku zaobilazio vodu. Očito mu je slana voda bila jako mrska 🙂 Pa ipak, dovio se momak kako da prekrati vreme. Po kamenjaru i u žbunju oko njega pronašao je 3-4 mrtva morska raka veličine dečjeg dlana. U slast ih je pojeo u meri u kojoj je mogao da izađe na kraj sa oklopom, kleštima i ostalim delovima ljušture 🙂

Muka rakolovac i rakojedac

Megi na putu

Spremili smo:

1. sigurnosne pojaseve za pse. Kupili smo ih u Pet centru na Novom Beogradu za oko 1.000 dinara po komadu. Jedan veći za Megi, i jedan srednji za Muku. Nastavke za sigurnosne pojaseve smo platili po još oko 350 dinara. Oni se sa jedne strane kače za sam sigurnosni pojas, a sa druge strane za bilo šta stabilno u kolima, kako bi psi bili koliko toliko fiksirani. Sigurnosni pojas izgleda isto kao i am za pse. Pokazao nam se jako koristan kod Muke, jer mu se u toku puta alka na ogrlici potpuno iskrivila, te je više nismo mogli vezivati na povodnik. Tako je sigurnosni pojas postao Mukina svakodnevnica na letovanju.
2. Scalibor ogrlice. Kupljene takođe u Pet centru po ceni od, ako se dobro sećam, oko 2.100-2.200 dinara po komadu.
3. Pasoše za pse i potvrde o vakcinisanju protiv besnila.
4. Potvrdu o zdravstvenom stanju psa, koju smo dobili od veterinara za 1.000 dinara po potvrdi.
5. Petolitarsku flašu sa vodom i posudu za vodu. Posude za hranu smo takođe poneli, ali smo ih stavili u prtljažnik.

I pošli na put sa psima gladnim kao vukovi, jer prethodni dan ništa sem jogurta nisu jeli. Ovo im je bio prvi dugačak put kolima od kad su se rodili i nismo hteli da rizikujemo mučnine, povraćanja i ostala “putnička zla”.

Prvih pola sata u kolima je bila, pa da kažem, opšta katastrofa. Megi i Muka su cvileli, vrteli se, dahtali, skakali na prozor i na zadnji vetrobran, a meni je pritisak rastao iz minuta u minut. Posle nekih pola sata sam primenila taktiku ignorisanja, a posle sat, sat i po, na moje ogromno oduševljenje, psi su se ućutali i smirili.

Pauze smo pravili na svakih ca 2 sata, kako bi Megi i Muka pružili noge, obavili šta treba, pili vode. Posle dve pauze nam je postalo jasno da psi ne treba da piju vode koliko se njima pije, već strogo dozirano, tek 2-3 gutljaja, koliko da pokvase grlo. Naime, kad god smo im davali vode koliko njima treba, u kolima bi, ubrzo pošto bismo krenuli, počeli da pljuju (nije to ličilo na povraćanje, već baš pljuckanje vode koju su popili). Posle par pauza, Megi je sama, bez moljakanja i ubeđivanja, oštrih kommandi, počela da uskače u kola na svoje mesto na zadnjem sedištu. Sa Mukom je već bilo malo teže, njega smo morali da unosimo. Muki se vožnja definitivno nije svidela, ali sa time je morao da živi.

I naravno, sve vreme puta, u kolima je bila uključena klima.

Kad smo stigli do granice, disciplinovano smo povadili sve što su nam rekli da treba da pokažemo na graničnom prelazu sa Crnom Gorom: naša lična dokumenta, dokumentaciju od kola, pseće pasoše, potvrde o vakcinaciji i potvrde o zdravstvenom stanju izdate od veterinara. Stali smo uz boks jednog veoma raspoloženog crnogorskog pograničnog policajca. Ispričasmo se sa njime više nego što smo planirali, a stiče se utisak manje nego što je pogranični želeo, i nastavismo put bez da je iko pogledao u jedan jedini papirić iz gomile dokumentacije, koju smo držali u dve šake. Reklo bi se, u Crnu Goru možeš samo sa psom bez ikakvih papira, ali ja takvu avanturu nikom ne bih preporučila.

Tako, posle više od 12 sati stigosmo u Bjelila na primorju sa izgladnelim i umornim psima. U jednoj “Rodi” kod plaže Jaz smo im kupili neka pileća krilca i po pileći batak, i sa time ispratili na spavanje.

To je bilo Megino i Mukino prvo putešestvije u životu.